OVO SAM JEDNOSTAVNO MORAO DA NAPIŠEM
Tri dana nakon završetka 29.Beogradskog maratona polako se vraćamo iz polusvesnog stanja od pređašnjeg uspeha i počinjemo da sabiramo utiske. Utisaka je mnogo, mogao bi roman da se napiše, ali samo oni najupečatljiviji ostaju u sećanju ceo život.
Imao sam tu čast da se zajedno sa ŽIVI ZDRAVO ekipom spremam za svoj prvi maraton. Krenuli smo u januaru na trakama za trčanje, da bismo već početkom februara izašli napolje kako bismo osetili podlogu. Nakon 2 meseca intezivnog spremanja, stotine pretrčanih kilometara, gostovanja na televiziji, preležanih virusa, uspona i padova, odustajanja pa ponovnog vraćanja, dođe i ta subota 16.april koja će nam promeniti život.
Zvukovi himne „Bože pravde“ odzvanjaju u ušima dok nas trese predstartna groznica. Zvuk sirene označi početak trke, a mi se po poslednji put, pre nego što svako krene svojim tempom, okupismo i spojismo šake.
Niko od nas ne zna šta da očekuje, jer ovo je bio moj prvi maraton, a njihov polumaraton. Krenusmo euforično i glasno da ne čujemo svoje srce koje hoće da iskoči iz grudi od uzbuđenja.
Kako izgleda pretrčati 42 km na 28 stepeni po Novom Beogradu, ne želim ni da pričam. Svako ko je bio u subotu na stazi će znati o čemu govorim. Ono što je jedino važno je trenutak kada sam ulazeći u Ulicu Kralja Milana ispred sebe video CILJ! Tek tada sam postao svestan koliko svaki čovek na ovom svetu ima u sebi snage, potencijala, gena za preživljavanje. Da li je u meni proradilo to ili čuveni srpski inat, tek, ja sam nakon pretrčanih 42 km, 3 sata i 40 minuta na nogama bez ijednog stajanja, dehidriranih usta, bolova u nogama i rukama, uspeo da smognem snage, stegnem zube i potrčim još brže i jače. Dok u pozadini čujem pomešane glasove sugrađana i muziku benda koji su došli da nam daju podršku pred sam kraj, u ušima mi odzvoni glas jedne bake i jedne njene reči BRAVO!
Da jedna reč može da ima toliku moć i da može da podstakne toliku erupciju snage, energije, oduševljenja, nisam do sada verovao, ali sam samo zbog te jedne reči kroz cilj prošao sprintajući i sa osmehom na licu dok sat otkucava 3h 40 min 53 sek.
Moje zvanično vreme sa prvog maratona. Bože koliko je sladak ukus pobede nad samim sobom!
Na cilju me dočekuje moja ŽIVI ZDRAVO ekipa koja je istrčala polumaraton. Nakon toliko napora, na vrućini i preko 30 minuta čekaju me svi kao jedan. Tada sam na trenutak pomislio da li ja ovo sve sanjam, da li će sada neko da me probudi iz ovog nestvarnog sna.
Tada sam čuo njihove priče. Preko primanja injekcija protiv bolova, preživelih grčeva i toplotnih udara, grčeva u stomaku i ogromnih žuljeva po stopalima do primanja dve infuzije, odlaska na kolokvijum odmah posle trke, niko od njih nije odustao i tada sam shvatio samo jedno…
NISAM JA HEROJ OVE PRIČE-ONI SU…
Vaš trener, Igor Kovačević.